„Arzamas je roman o sreći i smrti koje se sudaraju kroz svakodnevni život majke koja odlazi i ćerke koja ostaje. Za potrebe dramske radnje u adaptaciju romana uveden je lik Smrti kao svemoćnog impresarija koji direktno utiče na događaje. Smrt će odneti majku igrajući tango sa ćerkom, ali ljubav će prevladati, jer je ljubav jača od smrti. Predstava Zvezdara teatra je stvaralački čin koji se rađa iz darova nezavisnih od pisca. Tako meni preostaje da predstavu dočekam sa poverenjem, strepnjom i ljubavlju i da joj poželim kvalitetan susret sa publikom i dug scenski vek.“
„Smešnotužna i tužnosmešna priča o tri samoće: o samoći ostarelog roditelja, o osami odraslog deteta koje se o tom svom roditelju brine i o njihovom sudaru sa usamljenošću smrti, da, smrti od koje svi okreću glavu i u panici od nje beže… O ljubavi jedne Majke, jedne Ćerke i, jedne jedine – Smrti. Je li moguće i, ako jeste, kako prihvatiti spoj Erosa i Tanatosa? Suživot života i smrti? Može li se zamisliti ljubavna kohabitacija između njih? Na kraju krajeva, može li Smrt, kojoj poslovično pripadaju uglavnom najgrozomorniji epiteti, može li ona, kroz svoju potrebu za ljubavlju, dakle – može li Smrt biti (i) SMEŠNA? Kad priču osvetlimo iz drugog ugla, vidimo: sudaraju se život, savršeno poznat i smrt, apsolutno nepoznata. Naime, životna situacija u koju nas priča uvlači skoro da je prozaična, svima nama je savršeno poznata… Svakoga je neka majka rodila, svako je nečije dete. Isto tako, mnoga od te dece već imaju, ili će imati, vlastitu decu.
Svako ima majku, a mnoge od njihovih ćerki takođe su i same postale majke, ili će postati. Ipak! Iako satkana od poznatog, bliskog i prepoznatljivog životnog materijala – opet je svakome od nas životna situacija GUBITKA roditelja nova, nepoznata, užasavajuća; za nju nikada niko nije spreman. Toliko novog i nepoznatog – u poznatom! A nasuprot tome – beskrajno mnogo nepoznatog, neznanog i nedokučivog u kraljici tajni, kakva je smrt. Jer smrt je tajna, a ne zagonetka. Pa dobro, može li ljubav pobediti smrt? I uz to obe spasti od samoće? Ima li smrt dostojnijeg protivnika od ljubavi? „Sreća i smrt – eto to je arzamaski užas“, podseća Ivana Dimić… Umemo li mi, smemo li, možemo li ikako – i kako – da prihvatimo smrt kao sastavni deo života? Ima li među nama i onih zaljubljenih u smrt? E, u našoj priči ima jedna… irukandži. Ne vredi. Izdaju me reči. Morate pogledati predstavu.“