IGRAJU:
Vojin Ćetković, Ivan
Bojan Žirović, Duško
Pavle Pekić, dežurni lekar
Aleksandar Đurica, Refik Selman
Anđelika Simić, dežurna sestra
Gorčin Stojanović
O piscu, o delu – reč reditelja
Desetog augusta 1974, „na vest da je pronađen lek protiv dijabetesa“, lažnu vest, dakako, Pisac počinje pisati komad „Nije čovek ko ne umre“. Pisac ima trideset i četiri, i već četiri je – dijabetičar. Kucanje na pisaćoj mašini „olimpija“ odžvanja uzanom kaletom u Pučišću na Braču, dok se osmogodišnji budući reditelj i njegova majka, piščeva supruga, vraćaju s plaže.
Komad, kaže pisac, predstavlja „rondo-splet šećeraških igara“, a naročito je, bar reditelju, a on veruje – i glumcima, važna piščeva završna rečenica uvoda u delo: „i bezizlaz je vid ljudskog kosmosa koji sadrži nebrojene šanse“.
Pisac će tako živeti svoj život.
(A i reditelj će pokušavati.)
Praizvedbu, nekih četiri godine kasnije, u sarajevskom Kamernom teatru ’55, gledaće puna sala sledećih sedam godina, u stotinu i pedeset izvedbi. Kao svoj jedini televizijski rad van igranog programa, mladi reditelj E. Kusturica, režiraće tv prenos te predstave. Onda će komad biti izveden u Ljubljani, Skoplju, Rijeci, Mostaru, Nišu. I još ponegde. U poslednjih desetak godina – na Cetinju, u Banjaluci, Prijedoru, Kikindi.
Reditelj je čekao trideset i četiri profesionalne sezone da se steknu uslovi, ljudski, umetnički i produkcijski, na čemu je – ni ne slute koliko – zahvalan teatru, glumcima i saradnicima, pa da režira delo koje mu je obeležilo život. I doslovno: Pisac mu je izdahnuo na rukama, ima tome trideset i osam godina, a naslov i zaumna vedrina komada učinili su da taj i sve druge odlaske najdražih prihvati kao deo veličanstvene činjenice zvane – ljudski život.
Jer, uistinu – nije čovek ko ne umre.
Kao čovek.