ИГРАЈУ:
Војин Ћетковић, Иван
Бојан Жировић, Душко
Павле Пекић, дежурни лекар
Александар Ђурица, Рефик Селман
Анђелика Симић, дежурна сестра
Горчин Стојановић
О писцу, о делу – реч редитеља
Десетог аугуста 1974, „на вест да је пронађен лек против дијабетеса“, лажну вест, дакако, Писац почиње писати комад „Није човек ко не умре“. Писац има тридесет и четири, и већ четири је – дијабетичар. Куцање на писаћој машини „олимпија“ оџвања узаном калетом у Пучишћу на Брачу, док се осмогодишњи будући редитељ и његова мајка, пишчева супруга, враћају с плаже.
Комад, каже писац, представља „рондо-сплет шећерашких игара“, а нарочито је, бар редитељу, а он верује – и глумцима, важна пишчева завршна реченица увода у дело: „и безизлаз је вид људског космоса који садржи небројене шансе“.
Писац ће тако живети свој живот.
(А и редитељ ће покушавати.)
Праизведбу, неких четири године касније, у сарајевском Камерном театру ’55, гледаће пуна сала следећих седам година, у стотину и педесет изведби. Као свој једини телевизијски рад ван играног програма, млади редитељ Е. Кустурица, режираће тв пренос те представе. Онда ће комад бити изведен у Љубљани, Скопљу, Ријеци, Мостару, Нишу. И још понегде. У последњих десетак година – на Цетињу, у Бањалуци, Приједору, Кикинди.
Редитељ је чекао тридесет и четири професионалне сезоне да се стекну услови, људски, уметнички и продукцијски, на чему је – ни не слуте колико – захвалан театру, глумцима и сарадницима, па да режира дело које му је обележило живот. И дословно: Писац му је издахнуо на рукама, има томе тридесет и осам година, а наслов и заумна ведрина комада учинили су да тај и све друге одласке најдражих прихвати као део величанствене чињенице зване – људски живот.
Јер, уистину – није човек ко не умре.
Као човек.